Полако учим да живим без тебе - Септембар 2022

  Полако учим да живим без тебе

Полако учим да живим без тебе. Није прошло тако дуго откако смо се растали, али за мене је то била као вечност.



Чекао сам вас да схватим колико сам био сломљен и уплашен да живим свој живот без тебе у њему, али сам се поново дигао на ноге. Могу ово без тебе.

Полако учим да живим без најбољег друга. Био си и пријатељ и љубавник. Вероватно сам зато волео сваки мали део твоје личности.





Волео сам наше касноноћне разговоре и начин на који си ме држао као да ме нико после тебе никада више неће додирнути. Погрешили смо једно за друго, али се и даље осећало тако исправно.

Полако учим да живим без твог пољупца за добро јутро. Данас је било прво јутро да се нисам пробудио очекујући да ме пољубиш и пожелиш ми леп дан.



Обично заборавим да више ниси ту са мном, али јутрос сам се пробудио схвативши да не спаваш поред мене и да сам сама.

Полако учим зашто смо раскинули. Тада то нисам разумео јер је то био тако емотиван догађај да нисам могао да размишљам исправно. Размишљао сам само о томе како је то морала бити шала и да се то не дешава мени али то је било!



Сада видим да смо раскинули јер нисмо желели исте ствари у нашим животима. Ти си желео каријеру, а ја породицу.

Хтео си да радиш и да напустиш земљу, док је моја сопствена амбиција у животу била да са тобом на овај свет донесем дивно дете. Ниси волео децу. Никад ниси.

Полако учим да је у реду. бићу добро и бићеш добро, нећемо више бити заједно, али у реду је. Не кривим вас за оно што се догодило и престао сам да кривим себе.



Тако живот понекад функционише. Морамо бити свесни чињенице да се људи разилазе из трагичнијих разлога од нас.

Полако учим да праштам. Као што сам рекао, више не кривим ни једног од нас. Научио сам да је замерање отровно за мој ум и душу, па сам престао да кривим и задржавам оно што се догодило.

Сада је све прошлост, дакле опраштам ти и опраштам себи. Обоје заслужујемо опроштај јер нисмо криви што смо се растали. То је једноставно била чињеница да нам није суђено да будемо.



Полако учим да љубав не може бити безусловна колико год ме боли да ово кажем, јер сам одувек мислио о себи као о некоме ко носи своје срце на рукаву и да увек треба да волим и дајем јер свету треба више таквих људи.

Али истина је да љубав не може бити безусловна. Морамо да знамо своје границе, наше границе. Мораш нешто да вратиш ако желиш да будем ту за тебе.



Тако свет функционише. Не могу само да стојим и гледам како искориштаваш моју доброту.

Полако учим да то не мора да боли вечно. Наравно, био сам схрван јер више ниси био у мом животу.



Сада видим да то не мора да боли вечно јер свет има толико чуда за мене да могу бити изузетно срећна чак и без тебе у свом животу.

Не морају ме груди заувек да боле да би ме подсетиле на оно што сам изгубио, али ти радије можеш да се вратиш у срећно сећање на живот који сам имао у прошлости.

Полако учим да ћу бити вољен и да ћу поново волети. Сигуран сам да сви пролазе кроз фазу беде након раскида, када мисле да је немогуће да се икада поново заљубе, али није.

Тамо је неко који треба да буде мој и та особа ће заувек остати поред мене. Проћи ћемо кроз све заједно, али он ће остати. Неко ће остати!

Зато више не плачем. Понекад те се сетим и то ме тера да се сетим кроз шта смо прошли и да се сетим да је љубав тако крхка.

Али то ми даје наду за нови живот. Због ових мисли полако учим да живим без тебе.